Koncert je bio A beše i posle koncerta.... Radovan Marjanović

podnaslovi } Koncert je bio Kakvi smo to ljudi postali Pustimo uobičajeno

Pustimo uobičajeno

u svetskom muzičkom džet-setu, pa i navike vrhunskih svetskih muzičara! Današnja Srbija nije današnja Amerika ili današnja Engleska, Valjevo nije Njujork, klavir valjevskog Doma kulture nije klavir Berlinskih simfoničara, pisac ovih redova i njemu slični nisu Regan i Gorbačov, a njihove supruge nisu Nensi i Raisa... Stefan jeste dva puta svirao pred papom i sviraće ko zna koliko još puta, pred ovim ili sledećim(a), i imaće prilike da doživljava „besprekorno ponašanje” publike. Pitanje je, samo, da li ćemo mi imati prilike njega da slušamo kod nas! Ali iz nekih mnogo ozbiljnijih razloga, a ne zbog ponašanja naše publike... Razlog više da ovo slušanje ne opterećujemo nebitnim, i da uživamo u onom bitnom...

Žal dela odraslih zbog „propusta” publike ili meditiranje na temu kako je trebalo naći manju salu koju bi popunili „odabrani” ili „istinski”, pod firmom brige za utisak koji će publika ostaviti na vrhunske umetnike, sasvim je razumljiv. Strah nas je samo da to nije briga za „imidž Valjeva” koliko strah da se „ne pomešaju sa buranijom”, snobizam ili želja za očuvanjem vlastite ekskluzivnosti po cenu prepuštanja ostalih, počev sa ovom mlađarijom, „narodnoj” i „zabavnoj muzici”. (Opet promašaj, i jedno i drugo su isto: naša zabavna muzika.) Ako je zabava potrebna svima pa i „odabranima”, njeni nivoi samo su finese a ne princip, zašto nešto „ozbiljnije” od zabave ne bi trebalo i „ostalima”? A teško nam je razumljivo samo neinteresovanje za utisak koji je vrhunski koncert ostavio na za naše prilike veoma veliki broj ljudi, i pretežno veoma mladih ljudi. A on je ne samo izvanredan nego i obećavajući, nije za „jednokratnu upotrebu”! Ne samo da će Valjevo imati tzv. koncertnu publiku, nego je i sada ima! Što nema prilike da se to češće i ovako upadljivo vidi, druga je stvar...

Zbog toga i pišemo ovako kako pišemo o ovom kulturnom i društvenom događaju. Žaleći što nas naknadna saznanja o „bruci” sprečiše da o izvanrednom kulturnom događaju pišemo onako kako smo odmah poželeli: kao o izvanrednom kulturnom događaju. Ili što neko drugi i za nas i za druge, ne pisa o onom o čemu bi se u normalnim prilikama i pisalo: o izvanrednom muzičkom događaju!